Serbian Holocaust

Vidosava Vida Janković, January 19, 2012, Belgrade


Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Hvala što ste došli. Zanimljivo je uvek govoriti o prošlosti. Ja istoriju volim, pa čak i ličnu.
Rodjena sam u Rimu 1919. godine slučajnošću, jer je moj otac u to vreme bio u izgnanstvu. Živeli smo jedno vreme u Rimu. Onda se moj otac preselio u Francusku, u malo mesto blizu Pariza i posle toga u Beč, tako da sam ja živela u inostranstvu sve do svoje četvrte godine kada smo došli u Beograd. Moj otac je onda pri povratku došao u zemlju koja se onda zvala Jugoslavija, a kada je napustio Srbiju onda smo bili samo Srbija. Otac je bio osudjen na osamnaest godina robije zbog svog učestvovanja u odbrani osudjenih u Solunu, u onome što se nekada zvalo Solunski proces, i još uvek se tako zove, gde su Apis i njegovo celo društvo u vojsci osudjeni neki na smrt, neki na robiju. Tako se moj otac potucao po inostranstvu i ja kao dete zajedno sa njima pošto je odslužio jednu skraćenu kaznu. Nije izdržavao osamnaest godina robije jer ga je kralj Aleksandar na kraju pomilovao, ne zato što je bio učesnik u nekom takozvanom pokušaju atentata na kralja, na regenta, onda je još bio Aleksandar, nego zato što je iz Rusije gde je bio poslat da organizuje neke naše dobrovoljačke korpuse, još uvek je bio major, pisao pisma engleskom kralju Džordžu V, pa francuskom predsedniku govoreći da su nepravično osudjeni njegovi drugovi. Zbog tih pisama on je bio osudjen. Kako je stigao iz Beča posle sedam godina emigracije, stigao je na zemunski aerodrom i odmah je odveden u zatvor iako je bilo obećano da će biti pušten. Svejedno. Posle skoro tri godine u raznim logorima, Lepoglava, Mitrovica i tako dalje, pušten je i odmah, takoreći iz zatvora, postavljen za generalnog konzula naše nove Jugoslavije u Čikagu. Aleksandar ga je tamo što dalje poslao da ne bude u zemlji jer je znao da otac ima jako pero i da kritikuje sve ono što je smatrao da je nepravilno. 
Tako sam se ja od svoje šeste godine do skoro sedamnaeste školovala u Americi. U Čikagu osnovnu školu, pa u Njujorku celu srednju. Posle toga otac me je poslao, odnosno zahtevao je da idem  u Kembridž da tamo diplomiram na fakultetu. Ali nije moglo te godine kada sam diplomirala u srednjoj školi. Trebalo je godinu dana ranije da se budući kandidat kao student prijavi i da pismeno položi latinski i francuski. Francuski sam odlično znala. Govorila sam kao Parižanka. Ali, značilo je da provedem godinu dana čekajući da idem na te ispite u Kembridž. U medjuvremenu smo došli u Beograd. Otac je primio novu službu. Postao je naš opunomoćeni poslanik u Tirani u Albaniji. Ja sam ostala u Beogradu i morala da položim ono što se zvalo nekada nacionalna grupa predmeta. To je, na žalost, ukinuto posle Drugog svetskog rata. Šta je to značilo? To je značilo da se sva deca raznih diplomata ili poslovnih ljudi koja polažu neke škole u inostranstvu vrate u zemlju i odmah se prijave za fakultet, a ne znaju ni kada je bila Kosovska bitka. Pojma nemaju. Ja sam,medjutim, te ispite polagala u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu  gde je direktor bio čuveni Polovina.

- Koje je to godine bilo?

To je bilo izmedju 1937. i početak 1938. Posle šest meseci nastavnica...privatno sam učila jer sam jedva znala i srpski. Govorila sam tečno, ali trebalo se izražavati na jedan književan način. Nastavnica mi je bila Zora Vulović koja je bila vrlo poznata kao nastavnica srpskog jezika i učila sam kod nje i slovenačku književnost i hrvatsku što danas, mislim, ne rade naročito mnogo. Geografija, istorija i književnost cele Jugoslavije, ta tri predmeta, su bili vrlo podrobno učeni i ispitivani. Ja sam doživela kasnije kao profesor na Univerzitetu da dodju studenti i ne znaju osnovne stvari iz naše istorije, ali osnove. Kada sam jednu studentkinju pitala, da bi uporedila sa nečim u engleskoj književnoj istoriji, kada je bila Kosovska bitka, ona se zamislila i rekla: "Pa, osamnaesti vek". A ja kažem:"Jeste li sigurni da je osamnaesti vek?" "A ne, ne, ne, sedamnaesti vek!" A to nije bio jedini slučaj. A već o našim piscima, to niko. Ali, ta deca nisu kriva već vaspitni sistem. Neka su deca u inostranstvu učila kulinarske škole i slično, nešto što nije na nivou za upis na fakultet. A nacionalnu grupu predmeta...nisu ni geografiju znali. Ja sam prošla kroz to hvala Bogu jer mi je posle to pomoglo da se snadjem. 
Kada sam završila dve godine, u Parizu je onda izbio rat 1939. i 1. septembra sam se morala vratiti u Beograd. Moj otac je sve predvidjao i rekao: "Francuska će cela biti pokorena od Nemaca, a fakultet iz Pariza će verovatno otići negde u unutrašnjost." Tako je i bilo. Pariska Sorbona se preselila u predeo Overnja, to je centralna Francuska gde se nalazi Klermon Feran. I Viši je odmah tu blizu. Tu su se preselili. Mi još nismo bili u ratu i moj otac je rekao: "Ti ćeš otići preko Španije da produžiš studije, da bi završila." Imala sam još dva serifikata, dva sam položila, dva nisam. Medjutim, moja majka je rekla: "Ne dolazi u obzir!" Rat traje, frontovi na zapadu su se tek počeli formirati i ja sam ostala i provela celu okupaciju u Beogradu.

- Majka i otac su bili sa Vama?

Majka nije odvedena kao Jevrejka na Sajmište jer je moj otac njoj zabranio da izadje iz kuće. Ona je skoro tri i po godine sve do pred svršetak rata, kada su Nemci već popuštali, bila zaštićena kao i sve ostale Jevrejke koje su bile udate za strance. Izašao je jedan ukaz negde 1942. godine i moja majka je insistirala da ide da se prijavi. Na Bajlonovoj pijaci je bilo zborno mesto pod naredbom da onaj koji se ne prijavi biće osudjen na smrt. Moj otac je rekao: "Mama, ti nećeš izaći iz kuće", a meni je rekao: "Pazi da majka slučajno ne ode do pijace." Na pijacama su sve bili folksdojčeri mesari, piljari i tako dalje. Ogroman broj. A imali smo i drugu pijacu koja se zvala Jovanova pijaca. Bila je puna folksdojčera koji su znali ko je ko. Beograd je bio mali grad. Šta je imao - 300.000 stanovnika i svi su znali svakoga. Moju majku bi odmah bili prijavili. To su, na žalost, oni i radili. Ona se tako sačuvala zajedno sa drugim Jevrejkama. Na primer, profesor Živojinović ili Živadinović, tako nešto, koji je predavao poljski na fakultetu. Njegova žena u Jevremovoj ulici, mi smo u Jovanovoj imali kuću, ona je isto bila Jevrejka i ona se sačuvala jer je i njen muž nju štitio. 

Okupaciju smo proveli u vrlo teškim prilikama. Zašto? Nije bilo hrane. Ja i otac smo morali da idemo do Obrenovca da nosimo džakove brašna i mesa koje smo uzimali od seljaka. Prvo, bilo je teško za hranu, naročito prve dve godine. U trećoj godini je bilo malo lakše sa pijacom, pre toga je bilo teško, a drugo, imali smo smrti u porodici što je strahovito delovalo ne samo na mamu koja je izgubila dvadeset dve rodjake uglavnom na Sajmištu. One sa decom. Tu nije bilo pomoći. Vi znate kako su stradali na Sajmištu - izvukli ih jednog dana, onda u onim kamionima sa otrovnim gasom su uništeni i pre nego što su stigli do Jajinaca. Sa druge strane su svi muškarci pokupljeni, medju njima mamin najmiliji sestrić. Zvao se Maks Kalmić. Bio je sin mamine najstarije sestre koja je pre toga umrla u Berlinu sa svojim  mužem. Maksa su sa ulice odveli i sa prvom grupom komunista i Jevreja streljan je u Jajincima. Odmah mesec i po dana posle okupacije. To je onda kada su komunisti, nisu još bili partizani, zapalili nemački kamion u Grobljanskoj ulici, sada je to Ruzveltova. Zbog te paljevine izjutra su osvanuli obešeni  na Terazijama ona trojica, ne, dvojica mislim. Otac je rekao: "Nemoj da izlaziš na ulicu." Ja sam htela da vidim, ali on je otišao i to video i kada se vratio sa Terazija rekao je: "Ovo je strašno, ali ja sam to očekivao od Hitlera."  Ali da sede kod "Moskve" one nemačke žene u nemačkoj vojsci, koje su bile njihove pomoćnice, u uniformama sede i jedu sladoled kod "Moskve" a ispred njih vise obešeni! To je tako nepojmljivo da žena to radi i jede sladoled. Otac je to video i rekao da ne izlazim. Majka uopšte nije izlazila.
Mamin brat je odveden jedne noći i nikada se više nije vratio i to pre nego što su počela grupna odvodjenja. Imao je traku, naravno.

- Kako se zvao brat?

Žarko Kalmić. On je stradao. Ostala je njegova žena koja je bila Srpkinja iz stare beogradske porodice i dvoje dece. Oni su preživeli. Tako je mama ukupno dvadeset dvoje izgubila. Moj otac je isto izgubio mnoge svoje prijatelje, recimo prvog komšiju, nekog Avramovića koji je bio Jevrejin. Odmah do nas je imao kuću, prva vrata pored nas. Njega su isto medju prvima odveli u četiri izjutra. Videli smo kada su došla kola. Mi smo sve virili. Odveli su ga kao na saslušanje i više se nije vratio. Tako je bilo i sa mojim ujakom. Nismo znali ni gde je stradao, ništa. On nije sigurno odveden u logor nego je negde na licu mesta stradao. Tako je prolazila okupacija sve do novembra 1943. kada je već bio manji pritisak Nemaca. Čak su i pijace bile slobodnije, dolazilo je više hrane. Njihovo skliznuće je već onda počelo. Beograd je oslobodjen 20. (oktobra 1944). Ja sam bila još u kući, čistili smo sve ono što je porušeno. Oko nas su stradale zgrade. Naša slučajno nije, ali je bilo sve rastrešeno, i krov i prozori, vrata polupana.

- To je oktobar 1944.

To je sve bilo 1944, jer kada su Nemci bombardovali 1941. dosta je stradalo, ali još je više stradalo 1944. kada su Amerikanci gadjali. U to vreme moj otac je već bio umro i pre nego što je umro rekao je našoj bedinerki, divnoj jednoj Crnogorki... Živeli su kao velika sirotinja ona i muž na Zelenom brdu. Sada se zove Pašino brdo. Kada idete Aleksandrovom ulicom do kraja, do posle Smederevskog djerma i tu ima jedno Zeleno brdo koje je bilo nastanjeno siromašnim kućicama, maltene kolibama. Ali, bila je ulica koja se mislim još uvek zove Voje Veljkovića, a jedna poprečna uz to brdo Ružina ulica. To je bilo pet, šest kućica. Sada su tu vile, ja ne mogu da prepoznam to brdo. E, tu je živela naša bedinerka i moj otac je njoj rekao pre nego što je umro: "Ako dodju bombarderi iz Italije ili Severne Afrike, mi ćemo svi da dodjemo kod Vas Milice na Brdo". Imali su jednu sobicu i kujnu. On je predvideo američko bombardovanje. Ne znam kako, na osnovu čega, valjda što su Amerikanci već bili u južnoj Italiji. Tako je i bilo. Počelo je američko bombardovanje na dan Uskrsa,12. aprila 1944. To je bilo gore bombardovanje od nemačkog. Strašno! To su se vraćali bombarderi iz  Rumunije koji su gadjali polja nafte i oni su se, iz razloga koji meni ni dan danas nije objašnjen, oslobadjali bombi jer aerodromi su im bili u Italiji. Oni su to bacali usput i umesto da ih bace na livade oni su ih bacali na Beograd, Niš, Leskovac i Podgoricu. Podgorica je bila sravnjena. Ja sam je videla 1945. u avgustu, reći ću Vam posle zašto. Nije bilo kamena na kamenu. Zašto? Tu su, kako mi je rečeno, bili četnici. Ko je naredio da se Podgorica sravni ne znam, to znaju naši istoričari vojne istorije i dogadjaja. Niš je isto tako, a Beograd je bio gore oštećen, snažnije nego od nemačkog bombardovanja. Pola Beograda je stradalo.

- Koliko je trajalo bombardovanje?

Od aprila do septembra u pojedine dane. Moja mati i ja smo bile same u gradu i mi smo odmah uradile ono kako je otac bio predložio nekoliko meseci pre toga - odemo kod MIlice. Oni su nam dali jedan kutak u kujni da tu spavamo. To je bilo teško, ali uvek sa osećanjem da će se rat završiti, da to predskazuje skori svršetak koji nije bio brz. U oktobru je došla ruska vojska i onda Amerikanci više nisu gadjali. Naša ulica je bila oslobodjenja 23. oktobra, a na Terazijama su već igrali 20. oktobra. To je duže trajalo, jer su se Nemci branili sa Kalemegdana i pucali u Jevremovu, Jovanovu, Strahinjića Bana, i ja sam videla kako lete meci. Htela sam u jednom trenutku da izadjem , medjutim metak je prošao pored mene i to sam prvi put u životu videla ono plavo svetlo, crveno i plavo. Prošao je pored mene. Srećom nisam bila zakoračila još, inače bi mi noge bile presečene. 
Onda sam po savetu prijatelja koji mi je rekao da se zaposlim i da će mi on pomoći otišla, odnosno on me je odveo u Telegrafsku agenciju nove Jugoslavije u tada Resavskoj ulici. Kasnije je postala Prvog maja, pa posle toga Ždanova, a sada je, vidim, ponovo Resavska. To je predratno ime. Odveo me kod direktora koji je bio u uniformi i sa titovkom na glavi i koji se zvao Ivo Vejvoda. On je posle bio i ambasador svuda po Evropi i inostranstvu. Odveo me je u direktorovu kacelariju i rekao: "Meni je Vladimir Velebit", koji je bio general, imao taj čin, "rekao da dovedem nekoga ko zna dobro engleski." Direktor Vejvoda me pogledao: "Da vidim šta znate", i uzeo sa stola jedan kominike jer već su stizali i sa frontova i iz Bosne. Dao mi je to da čitam i kaže: "Prevedite." Ja sam prevela, a on se začudio otkud znam za razna bojna kola, pa bacače. "Kako Vi to znate?", a ja sam rekla: "Pa, gospodine, ja sam celo vreme rata na uvo slušala Radio London i navikla sam na tu terminologiju." "A, tako! Dobro, dodjite u ponedeljak da radite." Ja sam bila verovatno prva bivša Jugoslovenka koja je zaposlena u Beogradu. On je bio Hrvat, mislim rodjen u Sisku, poreklom Čeh. Ja sam pitala otkud Vejvoda a ne Vojvoda, pa je kazao da je to češko ime. On je bio vrlo širok, nije pravio pitanje ko si i šta si. Posle mi je personalac u Tanjugu...Ja sam već uveliko počela da radim, dobila mašinu.

- To jer kraj 1944?

To je još oktobar, još nije bio kraj rata. Deo Jugoslavije je još bio pod Nemcima. Dolazili su vojni izveštaji svakih dva, tri sata o tome kako su partizanske trupe napredovale iza ruskih. A Rusi su otišli iz Beograda pravo na Madjarsku, na Sremski front. Mnogi su tamo izginuli. Mnogi mladi Beogradjani. Iz komšiluka je bilo dece od šesnaest, sedamnaest godina, mladića koji su odmah regrutovani i tamo su, na žalost, izginuli. Rečeno je da su neke namerno uzeli jer su to bila buržujska deca, što je bilo glupo, naravno.

Kada je počelo oslobadjanje Beograda, još nisu bili oslobodili centar, mama i ja smo se odlučile da ne ostanemo same u našoj kući u Jovanovoj 75, nego da odemo kod prijatelja niže u Jovanovoj, u broj 33 bliže Kalemegdanu. To je bila kuća tatinog vojnog prijatelja, nekog Paljića koji je imao ženu i troje dece. Paljić je bio negde u zarobljeništvu, mislim, ali je porodica bila tu. Onda je majka rekla da idemo kod gospodje Paljić jer su imali dubok podrum i da tamo dočekamo oslobadjanje. To smo i uradile. U tom podrumu smo izdržali ona tri teška dana, kada je u centru već svirala muzika i igralo se, jer su  Nemci  uporno gadjali ove poprečne ulice - Jevremovu, Strahinića Bana, Jovanovu. Kažem vam, leteli su kuršumi, a Rusi su dolazili i sa kaćušama stajali pred zgradama i gadjali Kalemegdan. Tu smo doživeli jednu tešku noć. Pucnjava kaćuša nas je zaglušila, nismo mogli to da izdržimo. Mi smo bili u podrumu, a oni na trotoaru. Kada se to završilo i kada su Nemci najzad pobegli, došli su partizani koji su išli za ruskim jedinicama. Došao je jedan mali partizanski odred. Predvodio ih je jedan visoki partizan u uniformi i sa velikim brcima. Zvao se Marković. Kada je moja majka videla da su ušli, lupali su na vrata jer je, naravno, sve uvek bilo zaključano, izašla je iz podruma zajedno sa gospodjom Paljić i još nekima. Nas smo se desetoro skrivali ta tri dana u tom podrumu. Majka je uzela hleb koji je pre toga umesila i so jer je htela da dočeka oslobodioce na način na koji je još posle Drugog balkanskog rata, kao dobrovoljna bolničarka, dočekivala naše trupe iz Soluna - sa hlebom i solju. Ona je to brzo namestila, nama ostalima rekla da idemo iza nje, a ona će da pridje. Otvorila su se vrata i ušao je ovaj vrlo naočit čovek sa uniformom i mama mu prilazi i kaže: "Hvala Bogu da ste došli", i nudi hleb i so a on: "Ne! Ne, drugarice, rečeno nam je da od Beogradjana ništa ne uzmemo jer će da nas otruju!" To su njegove reči, ja sam to čula. Mama na to kaže: "Ma, nemojte molim Vas, vi ste nas oslobodili, samo nemojte da idete dalje, ostanite tu." On kaže: "Dobro, ostaviću ja tu dva, tri vojnika da čuvaju", jer mama je rekla: "Ako odete, povučete se, doći će Nemci pa će nas streljati sve." Jer, to su uradili u ulici Tadeuša Košćuškog - zaposeli su dve, tri zgrade i one koji su bili u podrumima su pobili kao pomagače partizana.

Tako smo to izdržali, a odmah posle toga ja sam se zaposlila kao što sam objasnila i radila sam u Tanjugu sve do 1951. Dakle, bila sam u stvari u ratnoj situaciji u Tanjugu i to su mi računali kao dvostruko jer je bila mobilizacija, jer sam bila mobilisana. Tek 1945. u maju kada se završio Drugi svetski rat, 12. maja kada je potpisano primirje, svi mi koji smo tamo radili prešli smo u civile. Dotle smo bili regrutovani. 

Ja sam ostala u Tanjugu, mada nisam želela. Htela sam da diplomoram. Priznali su mi sa fakulteta iz Pariza moje sertifikate francuskog jezika, engleskog jezika i nešto što se zvalo praktični studij, a to je bila istorija jezika. Ostao mi je još glavni ispit iz latinskog i iz francuskog, francuska književnost. Rekli su da mi priznaju dve godine u Parizu, ali da moram ovde da polažem još neke ispite - jugoslovensku književnost koju sam, hvala bogu znala  polagala sam kod poznatog profesora Kolendića koji je predavao dubrovačku književnost i bio veliki ekspert i kod profesora Dragoljuba Pantića. Tako sam diplomirala tek 1949, a radila sam od 1944. Nisam mogla da stignem jer se u Tanjugu onda radilo od osam izjutra do osam uveče. Ja sam bila u emisiji za inostranstvo, ja i jedan kolega Crnogorac koji je došao sa Malte. Znao je dobro engleski jer se školovao na Malti. Nas dvoje smo držali celu emisiju za inostranstvo i često smo radili i posle deset i jedanaest noću i dok je još trajao rat mene je morao vojnik da  prati do kuće. Usput, bila je velika zima i bilo je snega, idemo malo, nekoliko koraka preko Terazija a vojnik vikne: "Stoj!" i mi stanemo. Vojnik kaže: "Jeste stali?", mi kažemo: "Stali smo." "Lezite!", pa legnemo na led. Onda kažemo ko smo i ovaj sa mnom da legitimaciju ili neku šifru. Do Jovanove je morao da me prati zbog tih ratnih okolnosti i stroge vojske. Dok su bili Rusi bili su vrlo strogi, sve dok se Rusi nisu povukli preko Srema u Madjarsku.

Tako je prošao rat. Ja sam se jedva oslobodila Tanjuga jer sam želela da budem nastavnik. Radila sam do 1951. Onda nije više bio Vejvoda, on je otišao u Ministarstvo spoljnih poslova i postao diplomata, ali je bila neka Splićanka koja se zvala Šegvić.  Posle, mnogo godina kasnije, našla sam da je jedan Šegvić bio pomoćnik doglavnika Pavelića u Hrvatskoj. Ali, to je bio neki njen rodjak, neki stric valjda. Uglavnom, ona nije...Ja sam dva, tri puta podnosila da me puste jer sam diplomirala 1949, a zvao me je da dodjem na fakultet ondašnji šef odseka Vladeta Popovič koji je formirao englesku grupu studija na fakultetu još 1926. godine. On je bio završio fakultet na Kembridžu, bio je doktor nauka i on je sa svojom suprugom koja se zvala Meri Stensfild-Popović to sve obnovio uz velike muke i uzvelike probleme jer su vlasti, ondašnji Agitprop (služba za agitaciju i propagandu), sumnjali na sve što je englesko. Nisu shvatali da je to škola, da je to jezičko obrazovanje. Posle su koristili sve naše diplomce za svoje činovnike. U stvari, Aleksandar Belić, predsednik Akademije nauka, čuo je da u Tanjugu ima neko ko dobro zna engleski i on  me tražio za Akademiju nauka. Fakultet me tražio, ali me iz Tanjuga nisu pustili - ne, ne, ne, ne može ona da ide. Držali su me kao lancima. Ali kada je Aleksandar Belić, koji je imao jedan izvanredan odnos sa Titom i što god je Belić tražio Tito mu je izlazio u susret, cenio ga je Tito, kada je Belić tražio - treba mi jedna devojka koja radi kod vas i odmah je dao nalog ministru prosvete. Jer, posle diplomiranja dobila sam nalog da se javim kao nastavnica za srednju ili osnovnu školu u Niškoj oblasti. Ja sam bila oduševljena. Moja majka kaže: " Kako ćeš ići u neko selo!" "Svejedno", rekoh, "oslobodiću se Tanjuga." Tanjug je bio kao fabrika. Stalno se radilo i ja sam već bila umorna od toga. Medjutim, Vejvoda je još bio u Tanjugu i ja sam došla i rekla: "Vidite, ja moram druže Vejvoda", onda više nisam govorila gospodine nego druže, "ja moram da idem u Nišku oblast." Kaže: "Dajte mi da vidim", uzeo, pocepao i bacio. "Vratite se na posao!" Tako nisam uspela, ali kada je Belić tražio i dobio od ministra prosvete dozvolu da me izvuče iz Tanjuga, navodno za Akademiju nauka tražio je od mene da dajem časove mladim akademičarima. Nisu znali engleski, niko od njih. Kod nas se pre rata učio francuski u školi. Tako me on izvukao. U medjuvremenu, njegov prijatelj profesor Vladeta Popović rekao je: "Neka radi Jankovićka kod vas pre podne, a na fakultetu posle podne", jer je želeo da postanem lektor umesto njegove žene da bi ona postala docent a ja da preuzmem njene časove. On nije ni pitao šta znam šta ne znam. Video je da imam američku diplomu, naše ispite iz naše nacionalne grupe, da sam bila dve godine na Sorboni. Odmah je rekao da dodjem kao lektor za engleski jezik i da preuzmem časove njegove supruge. Medjutim, profesor Ibrovac koji je bio veliko ime na francuskoj katedri, bio je poznat i u Francuskoj, rekao je Vladeti Popoviću: "Ne može naš čovek da bude lektor stranog jezika. Samo kada dodju  strani lektori", a profesor Popović mu je rekao: "Ova devojka zna engleski od malena." Ovaj je rekao: "Neka dodje kod mene, ja ću da je ispitam." On me je ispitivao i pitao me o Robinzonu Krusou, a ja sam to čitala kao dete od osam godina. "Pričajte i na francuskom", da vidi da li znam francuski jer je video moje podatke. Ja sam pričala i na tečnom francuskom,naravno, mada francuski nikada nisam predavala, i on je kazao: "Dobro, možete da budete lektor." Jer, pre rata na našem fakultetu su lektori bili isključivo oni koji su rodjeni Nemci, Englezi, Italijani, Francuzi. Morao je to da im bude maternji jezik, a ne priučen i zato se Ibrovac s pravom bunio. Ali, kada je video da to nema problema postala sam lektor na fakultetu 1951. Morala sam još uvek da idem u Tanjug dva puta nedeljno da pomažem onome koji je došao da me zameni, da mu pokažem. Nisu me lako puštali. To je bio kompliment, ali za mene je to bilo mučenje. I radila sam dve godine pre podne na Akademiji i to od osam izjutra, a posle podne sam imala odredjene časove. 

Moram reći da me ni profesor ni njegova žena gospodja Meri nisu uveli u posao, to sam im uvek zamerala. Ja nikada nisam bila na fakultetu nastavnik, ali sam se snašla. Kada poznajete dobro jezik, a volite nastavu, onda se snadjete. Ja sam volela još od malena nastavu tako da sam ušla u to i bila sam lektor sve do 1961-62. sa lektorskom platom koja je bila na našem fakultetu najniža u Jugoslaviji. Došle su i druge lektorke, sve naše Beogradjanke koje su sve još kao deca učile jezik. Kada sam kao docent posle izvesnog broja godina uporedjivala kod kolega u Zagrebu moja plata je bila 120 000 onih dinara mesečno, a moja koleginica Bašićka u Zagrebu, iste kvalifikacije, isto sve, imala je 220 000. Dakle i Zagreb i Ljubljana. Mi smo se često vidjali, bili smo vrlo dobri drugovi, jer sam radila i na letnjim kursevima koje je organizovalo naše Ministarstvo prosvete. Bili su vrlo aktivni i okupljali su i Slovence i Crnogorce i Hrvate i Bosance. Uvek su birali po jednog poznatog dobrog nastavnika za časove za njihove nastavnice osnovnih i srednjih škola. Tako sam uvek bila u kontaktu sa kolegama iz drugih republika. Videla sam kako oni rade, oni su videli kako ja radim. Ja sam tamo medju njima važila kao najkompetentnija jer sam najviše škola završila na engleskom jeziku i ako su imali koje pitanje uvek su se meni obraćali. Dakle, smatram da su ti letnji kursevi bili veoma korisni za mlade nastavnike engleskog jezika. Bilo ih je i za francuski, italijanski i nemački jezik u raznim mestima. Svaki put su me zvali da učestvujem i bili smo, recimo, jednog leta u Sloveniji, u Ptuju, u Celju, pa onda u Splitu, pa u Herceg Novome, pa u Strugi što je bilo nešto sasvim egzotično za nas, pa u Sarajevu i tako dalje, a u Beograd su ti mladi nastavnici dolazili na druge sastanke srednjoškolskih nastavnika, ali tu ja nisam učestvovala.

Kada sam doktorirala pronašla sam u Dubrovniku jedan naš stari rukopis o Šekspiru. To sam obradila i dala prikaz autora i tako dalje. Postala sam docent i kasnije, prošlo je dosta godina, postala sam vanredni profesor na našem fakultetu i onda je došlo vreme , svega sam dve godine bila vanredni profesor, da idem u penziju što sam, ipak, dočekala radosno. A u medjuvremenu, za sve to vreme mog nastavnog rada radila sam prevode. Zvali su me i uglavnom sam prevodila na engleski proznu literaturu, pesničku i drugu ekonomsku, političku, sociološku i tako dalje. Ko god mi je nudio nešto, pa makar bilo izvan moje direktne oblasti, ja sam prihvatala jer se to honorisalo. Kao što sam rekla, plate su nam bile vrlo skromne. Ja sam izdržavala majku čija je penzija bila komična, tri hiljade i nešto zato što je moj otac imao mali broj godina državne službepošto je sve ono glavno vreme u životu bio u inostranstvu. Tako sam ja morala da zaradim što više da bi nas izdržavala. A i naša kuća koja je bila zidana 1898. stalno je zahtevala te cevi, te farbanje, pošto je kuća bila pod zaštitom države. Nju je gradio jedan od najranijih srpskih arhitekata koji se zvao Kapetanović. Njegovih kuća je ostalo vrlo malo posle raznih bombardovanja. 

Jedanput sam izračunala, ovo uzgred da kažem, Beograd je rušen dvadeset sedam puta u svojoj istoriji, tako da je ostalo vrlo malo od ovih starih. Ostala je Knez Mihailova ulica i nju su lepo sačuvali, ali je,na primer, za vreme prvog nemačkog bombardovanja, jer oni su dva dana bombardovali, 6. aprila i 7. aprila, srušena divna stara zgrada, hotel "Srpski kralj". Taj hotel je bio na uglu Vasine ulice i Tadeuša Košćuškog, ispred Kalemegdana. Bio je to starinski hotel bečkog tipa i on je srušen do zemlje, namerno naravno. Čujem da će sada opet posle šezdeset, sedamdeset godina koliko već ima, ponovo da naprave hotel. Da li će ga nazvati isto ili ne, ne znam, ali ako naprave kutiju od betona to neće biti to. Trebalo bi da bude u duhu ovih ostalih neorenesansnih zgrada iz Knez Mihailove, zgrada koje pripadaju periodu secesije u arhitekturi. A onda je posle rata srušeno, neki komunisti arhitekte... U Brankovoj ulici bila je prva zgrada Srpske akademije nauka, sa leve strane kada se ide ka mostu. Bila je osobito lepa, starinska jednospratna zgrada sa divnom baštom i fontanom, divnog stila, lepo dekorisana. To su došli jednog dana i za dvadeset četiri sata srušili. Zbrisali i podigli neku ružnu zgradu. Dešavale su se mnoge slične stvari da su bez ikakve kontrole rušene važne zgrade koje su bile tradicionalno važne. Danas se to hvala Bogu ne može desiti jer imamo zavod koji štiti spomenike. Ali to je kasno došlo. Ono što je bilo lepo i starinsko...Srećom nisu srušili i Knez Mihailovu. To je ostalo jer su zaposeli velike lepe zgrade za razne firme. Moj fakultet je bio prvo deo Filozofskog fakulteta, a onda se odvojio jer je postao ogroman jezički deo, jezik i kniževnost. Izdvojili su latinski jezik što je greška jer je latinski jezik osnova za druge evropske jezike. Starom profesoru Djuriću dosadile su naše duge sednice zbog engleskog i francuskog jezika. Engleska katedra je posle rata pa sve do sedamdesetih, skoro osamdesetih godina imala ogroman upis. Ja sam imala nekada po trista pedeset studenata na lektorskim časovima gde treba da budu grupe od dvadeset pet. To se kasnije mnogo smanjilo, ali još uvek je engleska grupa ogromna jer svi žele samo engleski. Francuski je zanemaren, nemački pogotovo. Ruski isto tako. Niko nije hteo ruski da uči. Ni ja nisam htela. Počela sam da ga učim još za vreme okupacije dok mi je otac bio živ. On je znao perfektno ruski, kao što je znao i francuski i engleski i nemački i italijanski. Šest jezika! Vladao je tako tim jezicima,  moram to da kažem, da je na svakom mogao da održi govor ili napiše članak. Briljantan je bio lingvista i šteta što je bio iz siromašne porodice pa je zato išao u vojsku, inače je mogao da bude profesor lingvistike.

Ti časovi za druge nastavnike u letnjim školama bili su vrlo uspešni. Danas mislim da to ne postoji jer su raskinute sve veze. Kao prevodilac bila sam član, jedno vreme i predsednik, član mnogih komisija Udruženja književnih prevodilaca. Sve do nedavno bila sam vrlo aktivna. Od njih nisam dobijala neke  poslove, nisam imala neke beneficije ali sam bila volonter u svemu - i u tim komisijama a i predavala sam nagrade. Recimo, Desanki Maksimović kada je dobila nagradu ili, na primer, Milovanu Djilasu kada je prevodio Miltonov "Izgubljeni raj" i to je sedeo u zatvoru i prevodio. I njemu sam, sećam se, predala nagradu kao predsednik, održala neku reč. Dakle, vrlo sam bila aktivna u Udruženju književnih prevodilaca. Udruženje ima sedište u Francuskoj 7, tamo je i Udruženje književnika. Mi smo uvek imali dve lepe prostorije i lepo smo radili i svake godine mi još uvek imamo krajem maja skupove prevodilaca iz inostranstva i dodje njih i dvadeset i trideset i više. Prvo što vole da dodju u Beograd. Tu imaju kao gosti pet dana hotel, hranu, izlete i još imaju forum za svoje radove. 

Ali, pre godinu dana su me malo razočarali ti moji prijatelji i kolege. Evo zašto - oni su me naterali pre godinu dana da konkurišem za ono što se zove nacionalna penzija. Kada smo napravili bibliografiju videli smo da zaista ima razloga za to - ja sam kao nastavnica uvela predmet Američka književnost i uvela sam mnoge druge pogodnosti za studente. Na primer, studenti na četvrtoj godini polažu ceo materijal, sve što su četiri godine učili i iz jezika i iz književnosti. To je ogromna akumulacija materijala, nego dajte da podelimo,  posle jednog perioda, recimo romantizam u engleskoj književnosti, dajte odmah ispit. Dakle, ja sam doprinela mnogim tim promenama na poboljšanju na fakultetu. Uvela sam predmet koji sam ja držala sve dok nije došla moja penzija i sada me nasledila doktorka Radojka Vukčević kojoj sam ja bila predsednik komisije za njen doktorat. Ja sam na želju svojih kolega iz Udruženja književnih prevodilaca najzad ispunila tako neke formulare i dala bibliografiju.  Oni su mi rekli - to Vi morate da dobijete, pa Vi ste tolike naše pisce prevodili na engleski. Moji prevodi stihova naših pesnika su otišli u inostranstvo. Čak neki moji prevodi našeg pesništva renesansne periode su ušli u jedan rekvijem kod čuvenog današnjeg vodećeg engleskog kompozitora ser Džona Tavenera. On je čitao moje stihove i toliko su mu se dopali ti prevodi. Tu su "Slovo ljubve" i taj žanr pesništva ušli su u njegov rekvijem na engleskom. Dakle, moji su prevodi prihvaćeni kao da ih je pisao Englez, a ne prevodilac. Ja sam rekla: "Dobro, hajde konkurisaću", i kada sam konkurisala ja sam odbijena. Čula sam posle da me nisu podržale moje kolege. Malo čudno zvuči. A te poslednje nacionalne penzije dobile su osobe za koje sam ja čula od drugih da nikakve zasluge za Srbiju nisu imali, naprotiv. Ali eto, tako se dešava u životu.